Sreća

Počeli su da pričaju o rođenju i smrti zaboravljajući onaj deo između.

Svet je odlučio da trabunja o prolaznosti, da pametuje o ekonomiji, politici i novcu i umesto ljudi postali su masa. Vrte istu priču, kako nisu prestajali da se menjaju, da su obišli su sve porte, podvožnjake i prolaze.

Na kraju, kada su trebali da odu u raj, ostali su zaglavljeni u Čistilištu i dalje ne shvatajući ono što su trebali da shvate. A priča je iz drugih usta zvučala drugačija, bila je menjana, prepravljana, zaboravljana, pisana, pevana.

Njihovi prsti su plivali u benzinu, memli i pesku. Sami su sebe zapalili i zagorelih mozgova nastavili da žive. Kopali su po žutom kalendaru tražeći taj ponedeljak. Krenuli par puta i vratili se na opet ništa.

Plodni pupoljci magnulije i dvesta godina staro stablo je ostalo neprimećeno. Primećeni su bili grafiti, opušci po asfaltu ispred bolnice i kovitlanje zmija u parenju. Zaboravljeni su bili izduvani baloni na kapiji kuće u kojoj nema više nikoga i gramofonska ploča sakrivena ispod boca vina u podrumu buržujske kuće. Zapamćene su ptice, čelične ptice koje su letele nebom i sejale smrt dok su ovi ispod učili da hodaju.

Kod predela gde je samo sunce moglo da pokaže granicu između mora i neba, senke su bile nadvijene nad kolevkom. U njoj dete sa prstima zarivenim u kožu.

Promatrali su biće ispod i pričale o snovima u snovima skrojenim spavaćicama. Odlučivale su o njegovoj sudbini, parafrazirajući tuđe misli, a trudeći se da zvuče originalno. Odlučivale su o njegovoj sreći ne razumejući čak ni talase. Položili su dete u čamac i pustili ga da otplovi ka obali.

Kada smo bili mali, bili smo sposobni da se popnemo uz dlaku ogromnog zeca, shvatali smo život kakav jeste i kakav treba da bude, vremenom kako odrastamo, klizimo niz dlaku dok se ne spustimo do dna.

Onaj put, od senki do obale, od deteta je nastao čovek. Stasit, mudar i jako obrazovan. Pelene je zamenio parnim odelom a sjaj u očima suvoparnim treptanjem kada god bi se neko zagledao u njih. Na ruku je stavio sat počeći da broji minute do nečega. Od jutarnje kafe, poslovnog sastanka, pauze za cigaru, voza, do večernjeg seksa u misionarskoj pozi.

Poverovao je u vreme, počeo da veruje da je proklet, postao ateista i prestao da čita nordijsku mitologiju. Postao je marioneta, providna i jednostavna. Postao predvidiv američki film, materijalista, predmet i mizantriop. Postao je masa.

Sada, kada je napokon mrtav i stoji u redu za Čistilište, shvata da ne čeka ništa i počinje da uživa u belini. Gleda u gole ljude oko sebe i divi se njihovim izvajanim telima, gleda njihove oči i uočava kako grčenje prstiju, ožiljak na oku, bore i opekotione nestaju. Jednorozi počinju krvare, ali iz njih sada teče mesečeva kap.

Stiže na red, prozivaju ga da je jadnik, propalica i alkoholičar. Želi da može da podigne suvu čašu i pokaže kako u njoj nije bilo ništa sem nametnutih stavova okoline.

Data mu je još jedna šansa ~ Felix dies natalis- kod predela gde je samo sunce moglo da pokaže granicu između mora i neba, misli su bile nadvijene nad čistom srećom.

MASA

Leti masa ljudi
Brži su od svetlosti
Ne primećuju svoje
A vide senke glupih ljudi
Lenjivaca
Nezrelih
Nerealnih
Alkoholičara što pričaju o mesecu
Iza njih sporo hoda čovek
Što zavrće nogama
Pijan od reči ovih ispred,
Jalovih rođaka na zemlji
Previše pojedinac da bi
Pružio ruku u kojoj stoji suva čaša
I viknuo iz sveg glasa
Kako u njoj nije bilo ničega
Sem nametnutih stavova okoline

Leti masa ljudi
Misle kako im šuplje kosti
Štede vreme
A jedino što štede je istina
Jer nemaju vremena da primete dan

Leti masa ljudi
Kičma im je kriva dok ne leže
Krivi im pojedinci
Uslovi i sve nepoznato
Krive im majke i očevi
Danas i sutra
I što više krive druge
Put im se čini sve praviji
sa sve više prečica

Sleće masa ljudi
Istih ljudi
Sa istim vremenom
Istim pričama
I istim životima
I što su bliži zemlji
Vide kako su stigli na čistilište
Shvataju kako
Vreme koje im je ostalo
Ne vredi ni sekunde
Jer nemaju više šta da rade
U mestu gde su svi isti

Delić neba

 

Mogao bih se slobodno pohvaliti da sam sa svojih trideset godina putovao više od bilo koga iz mog okruženja. Upoznao sam nove ljude, naučio da poštujem druge religije i do kraja saslušam stavove drugačije od mojih. Zavoleo sam razlike među ljudima, naučio da pridajem veću važnost lepim stvarima, i da u onim lošim pronađem dobre strane.

To je bilo ono što mi je bilo preko potrebno dok sam bio mlađi, a nikako nisam mogao biti pozitivan zbog teškog detinjstva. Sa 18 godina, kada su nastajale najveće promene u mom životu, kada sam se suočavao sa odrastanjem i zrelošću kojoj sam išao u susret, upao sam u depresiju. Ona je iz mene isisavala svo svetlo i sve sveto što sam u tom dobu mogao videti.

Učinila je da izgubim puno ljudi koji su mi bili dragi i nikako nisu, do tada, mogli biti zamišljeni kao nepostojeći. Sve ono loše što sam zamišljao noćima, nemoćan da se oduprem, nemoćan da zaspim, ostvarivalo bi se kroz par dana.

To je učinilo da se još više povučem u sebe, gradeći odbrambeni zid za sve dobre stvari. Stvari koje su se odavno uputile ka meni, a nikako nisu mogle da dođu zbog moje psihe.

Sve to je trajalo do mog 19 rođendana, kada sam na poklon od roditelja dobio kovertu na kojoj je pisalo “Ovaj novac sme biti potrošen samo na kartu u jednom pravcu”. Sve bi to bilo nimalo iznenađujuće da me moji roditelji od detinjstva nisu učili kako bih uvek trebao da ostanem u Srbiji, da volim svoju domovinu i da je muškom detetu predodređeno da ostane u kući svojih roditelja.

Istog trenutka sam znao da želim da posetim jedan hotel na drugom kraju sveta. Sećam se kako je to bio trenutak koji me je trgao iz sivila u kom sam se nalazio.

Čitao bih o njemu danima – čuveni hotel koji je sagrađen u steni pre više desetina godina.
Trospratni drveni hotel oduvek je mamio turiste da ga posete, ali većina bi odustala pri pomisli da moraju da pređu velika brda i stene i popenju se visoko kako bi osetili čari čuvene građevine. Uvek bih govorio kako ja nikada ne bih odustao kada bih imao takvu priliku.

Kada sam, na svoj rođendan, tu priliku i dobio, slika koju sam stvorio u svojoj glavi, učinila je da se sruše sve barijere kojim sam bio okružen godinu dana.

Mesec dana kasnije, u svojoj zimskoj jakni, čizmama, obmotan debelim šalom, stajao sam na travi kraj omanjeg jezera, držao štap u ruci i gledao u stenu na kojoj se jedva mogla videti građevina kojom sam bio obuzet.

Iako i dalje potpuno sam, u tuđoj zemlji, na tuđoj travi, kad god bih pogledao u nebo osetio bih kako je taj delić neba moj dom.

Penjao sam se uz strmo planinu, osećajući kako su mi noge sve teže od blata koje se lepilo za đonove mojih čizama, a svaki put kada bih zakoračio osetio bih kako drhtim od vetra koji je bio sve hladniji.

Dugo vremena nisam izlazio iz kuće, samim tim se nisam bavio fizičkim aktivnostima, tako da nisam bio u dobroj formi. Sada je bilo kasno za odustajanje.

Bio sam tu gde jesam, na uzbrdici kojoj, kako je izgledalo, nije bilo kraja, ma koliko brzo išao.

Bodrio sam sebe, jer sam u svojoj glavi bio sam, nemoćan da se setim reči podrške bližnjih, jer nikada nisu ni bile izrečene.

Odredište bi trebalo da je sve bliže, a meni se činilo kako stojim u mestu, nemoćan da prkosim mišićima koje polako više nisam osećao. Osetio sam ogroman bol u nožnim prstima i glavi, toliko da sam hteo da vrištim na sav glas.

Bol koji sam osećao nakon dva sata penjanja je postajao toliko jak da je nadvladao snagu moje želje da ispunim obećanje koje sam dao sebi. Noge su počele da mi otkazuju i činilo mi se da gubim svest, kada su pred očima počele da se vrte slike najgorih godinu dana u mom životu- vrištanja u sred noći, napadi panike, stezanje jastuka, zatvorene roletne i tama..mrak…

Osetio sam pritisak u grudima, isti kao onog dana kada su mi roditelji dali kovertu.

Snaga koju sam dobio u tom trenutku činila se većom od snage stena koje su me okruživale. Ostalo je još par koraka i tu sam. Ne želim da budem još jedan od onih koji su pokušali. Biću jedan od onih koji su uspeli.

Nakon petnaest minuta stajao sam ispred neverovatne tvorevine od koje mi je zastao dah.

Hotel je odisao prošlošću, davnim vremenima, dok su oblaci koji su bili tako blizu činili da deluje još mističnije.
Stari prozori su bili jedni od onih kroz koje biste rado provirili, jer znate da je malo ljudi to učinilo, a vrata jedna od onih kroz koje biste rado prošli, jer je na tom pragu bio samo mali broj srećnika.

Legao sam na mokru, blatnjavu travu i posmatrao ga još malo, još uvek nespreman da uđem jer nisam hteo da ovaj trenutak pobegne. Želeo sam da pišu o ovom prizoru, osetio sam se toliko bitnim, jakim i spremnim da pobedim svaki sledeći izazov koji mi spremi život.

Ostao sam par trenutaka u pogledu i osećaju koji je bio neprocenjiv.

Ispunio sam obećanje koje sam dao sebi i popeo se visoko, blizu neba.
Ispraznio sam glavu, a ispunio dušu.
Zavoleo sam visinu, zavoleo da putujem, zavoleo sreću.

Naučio sam kako je biti ispunjen, saznao sam koliko vredim i koliko se sreće krije u samoj činjenici što sam živ.
Sada, nekoliko godina kasnije sedim u svom malom čamcu i posmatram oblačno nebo. Osećam kako je i ovaj delić neba moj. I svaki drugi, kao onog dana.

Rodjendan

 

DAN TREĆI:
Uvek sam se bojao što je bolnica bila nedaleko od moje kuće. Za svojih 40 godina nikada nisam bio kukavica, samo sam previše verovao u znakove.

Osim mene, u svetloj čekaonici koja je mirisala na strah, bila je jedna žena sa detetom i sedi starac nedaleko od nje.
Sedela je prekoputa u zelenom kaputu sa malim dečakom u krilu.
Na glavi joj je graciozno stajala sedefasta šubara ispod koje se nazirala uredno talasasta kosa boje kestena.
Mnoštvo belih bisera savršeno se utapalo u njenu bledu kožu, dok su se tanki prsti završavali blago crvenim noktima.
Njene pristoje kožne cipele bile su čiste, bez ijedne kapi prkoseći kiši koja je dobovala ulicama. Kao da već odavno čeka.

“Ubrzo ćemo. Sada će ona fina žena da nas prozove. Ovo je poslednji pregled, dušo. Mama je tu.”- šaputala je detetu koje se igralo sa njenim pramenovima.

Bio sam obuzet skladom toliko da sam počeo da ignorišem bol.
Njen baršunasti glas savršeno se stapao sa modrom jeseni.
Krupne, crne oči iz kojih je isijavala bezuslovna ljubav svaki put kada bi bile uprte u malo biće, fascinirale su me više od bilo kojih pre.

Toliko sam bio u sadašnjosti da sam se uplašio da mi budućnost ne oduzme dragoceni prizor.
Uveren sam da je to bio anđeo.
Svetlost je sve više ispunjavala hodnik i više nisam osećao bol. Osetio sam ljubav.

Nisam više mogao da čujem svoje otkucaje srca i bilo je očigledno da sam završio svoju misiju ovde.
Jedino mi nije jasno čime sam zaslužio Raj.

DAN DRUGI:
U sobi ispunjenoj duvanskim dimom, posmatrao sam duše svih tih dragih ljudi kako se guše u suzama. Bezosećajno sam prisustvovao lomljenju njihovih puteva samo zato jer me vole.

Neko je odlučio da ne pripadam više grupama ljudi i njihovim mračnim stvarnostima, da ne posmatram bića u belom crnih duša, da ne pregovaram sa zemaljskim demonima koji mi se prijateljski smeše.

Neko je odlučio da nestanem.
Zašto bih plakao? Došao sam samo da saopštim vest koju sam prigrlio.

DAN PRVI:
Čudni su ti rođendani, pomalo sebični. Umesto drugi da se raduju više od tebe jer postojiš, to je tvoj najsrećniji dan.
Pozvao sam par prijatelja da proslavimo jer su mi oni bili jedna porodica.

Na putu do prodavnice, gazio sam mokro lišće osećajući svaki dodir tabanima. Posmatrao sam nebo koje mi se tog trenutka učinilo nikada bližim i slušao vetar koji je bio sve glasniji.

Više nisam mogao da čujem svoje misli od siline vetra koji je počeo da me lomi.
Pokušao sam da osetim šapat a sve više sam osećao bol koji je počeo da mi slama kosti sve do trenutka u kom je nastala tama.

Bio sam u ponoru par sekundi kada sam otvorio oči i ugledao čoveka u beloj odori čije su oči bile uprte u mene.

“Gospodine, moramo da pričamo.”- šapnuo je doktor.

Klimnuo sam glavom.

Bio je to najbitniji razgovor u mom životu, ali je trajao suviše dugo da bih ga pamtio.
Suviše dugo da bih pamtio bilo koji detalj sem par reči: “Bolest se ponovo pojavila. Imate još dva dana.”

Dečak sa raskrsnice

Živim tu, u tom kraju već 17 godina, i od trenutka kada sam se doselila kružila je priča o dečaku bez oka, koji tumara ulicama u ponoć i kog se svi plaše.

Zaista, imao je pomalo zastrašujuće lice  koje je delovalo jezivije pod svetlošću uličnih svetiljki, ali nikada mi to nije dalo za pravo da mislim išta loše o njemu. Ipak je on bio neshvaćeno dete oca alkohioličara i majke koja ga je ostavila dok je imao 9 godina. Cela priča o „obeleženom“ detetu u meni je izazivala ogromnu dozu sažaljenja.

Živeo je sa ocem koji je stalno bio pijan i namrgođen u trošnoj kući na kraju ulice. Smatrali su ga za neodgovornog čoveka koji svoje dete nije umeo da vaspita na pravi način.

Za njegovu majku se samo pretpostavljalo da je otišla sa drugim, jer nije više mogla da podnese alkoholičara.

Kad god bih prolazila kraj njihove kuće uputila bih dečaku osmeh koji je uvek bivao neuzvraćen. A svaki moj pokušaj da mu se obratim, završio bi se njegovim odlaskom pognute glave. Par puta bih mu dala i bombone koje bih našla u džepu, koje ja nisam volela. Nikada ih ne bi pojeo dok sam tu. Tek kada bih mu okrenula leđa i odmakla par metara, čula bih kako ih odmotava.  Nikada nije ni pričao. Nije išao dalje od naše ulice i uvek bi stajao na istom mestu- raskrsnici kraj njegove kuće zureći u obližnje drvo, kao da priča sa njim.
Sve to je u glavama posmatrača stvaralo sliku „nevaspitanog derišta željnog pažnje“.

Nisam osuđivala ni jedne ni druge.

Danas je njegov otac pronađen mrtav u ulici kraj naše. Kraj sebe je imao polupraznu flašu „Baltica“ i praznu bocu od lekova. Pored očglednog samoubistva, susedstvo je pričalo kako je upravo dečak ubio oca jer ga je ovaj tukao.

Ukočeno sam sedela kraj kamina na tepihu sa novinama  i zamišljeno posmatrala sliku dečaka koja je krasila naslovnu stranu odmah ispod naslova „Otac obeleženog dečaka izvršio samoubistvo“.

„Nemoguće kako su se usudili da izlažu nezaštićenog dečaka medijima“- razmišljala sam za sebe, kada se na vratima dnevne sobe pojavio moj muž sa koferom: „Uspeo sam da spakujem sve, nadam se da ću ti nedostajati“

„Naravno da nećeš. Ideš na tri dana, dovoljno da se odmorim od tebe“- nasmešila sam se i poljubila ga.

Nakon što je otišao, odgledala sam par epizoda omiljene serije, i kako mi se činilo da mi se uskoro neće prispavati, otišla sam sa prijateljima na proslavu rođendana.

Pošto je bilo jedan sat posle ponoći, a sutra je još jedan radni dan, odlučila sam da se uputim kući.

Ulice su delovale mračnije nego inače, a u vazduhu se osećala neprijatna tišina ispunjena nesvakidašnjim mirom i skladom.

Nakon što sam se popela na sprat i istuširala, otišla sam do dnevne sobe kako bih podigla novine koje su i dalje stajale na podu i ispod njih videla izgužvani papirić od bombone.

Pomislila sam kako je to čudno, ali umor je savladao moj nagon za razmišljanjem, a i nemam više deset godina, bilo bi smešno da verujem u horor filmove.

„I Vi ste čitali novine“- u odrazu lampe stajao je dečakov lik.

Disanje mi se ubrzalo i osetila sam se na tren bespomoćnom. Naglo sam se okrenula i videla dečaka sa zatvorenim okom, besnog izraza lica kako u ruci drži staklo. Telo mi se zaledilo i bila sam nesposobna da progovorim.

„Nisam ja taj koji je nekome naudio“, ruke su mu sve više stezale parče stakla i šaka je počela da mu krvari „Ne znate vi ništa. Svi ste zli i zaslužujete najgore. Hteo je da proslavi uz alkohol to što sam ja, nekoliko godina nakon smrti moje majke napokon progovorio. Nije smeo da ga meša sa lekovima. Nije smeo da me ostavi samog. Kako je mogao…“- govorio je kroz zube.

„Nemoj tako, nisi ti…“- jedva izustih.

„Jesam! Jesam SAM. Okružen ljudima koji ne znaju ništa o meni, a plaše me se. I ja sam se plašio sve do trenutka dok nisam video kako se semafor pali na crveno, a kako moj otac ne koči. Od tada se ne plašim ničega, ne osećam ništa, raduje me mrak. Tada sam izgubio majku, ostao bez oka, sa ocem bez smisla za stvarnost.  Ostao sam da klečim pred nebesima i da nemo gledam u tu istu raskrsnicu koja mi je oduzela život iako moje srce i dalje kuca. Ovo“- otvorio je šaku u kojoj je stajao deo prljavog stakla „Ovo je sve što je ostalo od mog  života- parče retrovizora.“

Suze su počele da mu liju niz lice, a moje ruke su nesvesno krenule da ga zagrle.

Za tren je stalo sve. Čuo se samo udarac stakla o tlo.

„Hej, hej, ljubavi, ja došao a ti ni dobrodošlicu nisi priredila, bar vino da me je čekalo na stolu. Zašto me gledaš bledo? Izgleda da ti stvarno nisam nedostajao. „- još uvek u kaputu, sa koferima kraj nogu, stajao je moj muž smešeći se.

Možda sam i sama izgubila smisao za stvarnost.

Ljuljaška za snove

Uvek sam volela da šetam dok se smračava. Ne zbog tame koja je činila da ulične svetiljke deluju graciozno, niti zbog gužve u centru grada, već zbog vazduha koji je tada mirisao na sklad.

Kasne jeseni 2016. godine tokom jedne od tih šetnji sela sam kraj reke, kako bih još malo uživala u muzici koja je dopirala iz obližnje zgrade.

Gledala sam u vodu koja je smirivala uzburkane misli u meni, i uživala u blagom vetru, kada mi je prišla mlada romkinja kako bi mi zatražila novac.

To se u mom gradu stalno dešavalo, ipak je moj grad bio među prvima u svetu po broju beskućnika. Ono što je bilo čudno u svemu tome jeste činjenica da je petnaestogodišnja devojčica prljavog lica, flekavih pantalona i pocepanih patika u rukama držala veliku, naizgled novu knjigu.

Nakon što sam joj dala nešto novca koji sam našla u džepu, pozvala sam da sedne kraj mene i da mi pokaže šta to čuva.

Stidljivo se privukla, sela na drvenu klupu i pružila mi veliku crnu knjigu na kojoj je crvenim, kosim slovima pisalo „Ljuljaška za snove“.

Pogledala me je krupnim, crnim očima i rekla: „Nedavno sam naučila da čitam i to je prva knjiga koju sam kupila. Zapravo, nisam je još kupila. Ženi iz knjižare sam dala pola novca i sada ću joj odneti ostatak zahvaljujući Vama. Ova knjiga je vredna gladovanja. Ova knjiga me uči kako da poželim.“ Iz njenih očiju je isijavao bol pomešan sa uzbuđenjem, dok je način na koji je pričala, iako neobrazovana delovala previše inteligentno.

„O čemu se radi u knjizi?“- upitala sam je polako.

„Sastavljena je od kratkih priča koje te uče kako se sanja. Uče te kako svako ima svoju planinu, svoju livadu i svoju reku. Na tebi je da izabereš put kojim ćeš doći do odredišta, ali moraš da sanjaš, da bi pronašao svoju ljuljašku. Na svakoj od njih je lepo, ma koliko planina delovala hladno, livada blatnjavo, a reka mutno. Na svakoj od njih se nalazi po jedna Ti. Ti koja ćeš sesti na ljuljašku čiji će se kanap iznenada pokidati, a ti ćeš od zamaha odleteti daleko u svoju sreću.“- rekla je u jednom dahu kao da je jedva čekala da nekome ispriča svoju malu, dečiju tajnu.

Ostala sam par trenutaka u njenom glasu, očima i rupicama na obrzima dok mi se bojažljivo smešila.

Razgovor je trajao 20 minuta, a ni 200 knjiga nije moglo opisati sjaj u njenim očima dok je pričala o, njoj tako mističnim, planinama koje je čekaju.

Nekoliko stranica je devojčici koja se borila sa glađu dalo nekoliko razloga da se bori još jače. Da grebe, trči i goni one mračne koji govore o smrti.

Nekoliko rečenica koje je izgovorila učinile su da je pamtim nekoliko života, iako je više nikada nisam videla.

Danas, 30 godina kasnije, sedim sa malom unukom i dok joj pričam o petnaestogodišnjoj poznanici, u odrazu u ogledalu vidim kako mi se suze slivaju niz lice.

Unuka sedi na podu, a ja zamišljam kako umesto na mekom tepihu sedi na ljuljašci, i kako njene male, nevine šake umesto tableta ili lap topa grle knjigu o snovima.

Besplatno sunce

Danas je vreme odlučilo da ne postoji.

Kletva je odlučila da padne pred prokletim.
Danas je Eros oživeo Psihu, a bogovi povinovali smrtnicima.

Starac je odlučio da promeni svet. Dovoljno je lud da pomisli tako nešto.
Govorio je da ima anesteziju protiv stvarnosti. Ako je otkrije, moraće da nas ubije.
Pričao je o nekakvoj karti u jednom pravcu za Amsterdam i vožnji bicikla po kiši. Pričao je o notama, bez progovorene reči, lečeći gluvoneme smrtnike.

Danas je starac odlučio da umre.

Više nije izgubljen, ne plaši se vasione i ne veruje u realnost.

“Tu ste samo vi, trošna koliba na brdu, stara drvena stolica i par pokidanih žica. Nemate ništa, ne posedujete moć, a pričate o nekakvoj promeni.”- čuli su se glasovi.

“Upravo tako. Imam tako malo, ali nemam još više. Nemam gužvu, nemam veštačko sunce kao vi u tim vašim domovima. Nemam kožnu fotelju koja čini da delujete nesrećno, dok na njoj sedite vodeći nekakav važan sastanak. Svi ćemo skončati, da l na koži ili drvetu- isto je. Nemam dukate i nemam strah da će mi neko sve to jednog dana oduzeti.”

“Ludi starac” ,odjekivalo bi, “samoća mu je popila mozak.”

Govorio je kako njegova gitara ima nekakvu moć da razgovara sa dušama prolaznika.
Pevao o životu, pevao o smrti- kako će drveće likovati kad izdahne, kako će šepureći se gledati u nebo i dodirivati njegove hladne dlanove krošnjama.
“Hej, neko će osvestiti moj odlazak” – pevao je.

Nakon nekoliko godina u staroj, skoro srušenoj kolibi nađena je stara prašnjava sveska na čijim koricama je pisalo “muzika za dušu”.

Iako jedva primetno, na kraju svake stranice mogao se prepoznati krug i nekakvi otisci mastila oko njega.

Ispod su bile ispisane reči “Ovo je moj krug ljudi. Osobe koje su bile uz mene. Krug je prazan, ali ja u svakom od ovih krugova mogu prepoznati po koju notu. Te note su mi davale svetlost. Ovo je moja svetlost. Ovo je moje besplatno sunce.”

Kažu da je taj krug ugrejao srca, i izazvao smešak svakome ko bi prešao dlanovima preko prašnjave hartije.

“Ludi starac”, šaputali bi, “promenio je svet.”